Садржај

• Слободан Милошевић
• Радован Карадзиц
• БОРБА ЗА УПРАВУ У БОСНИ
• СРЕБРЕНИЦА МАСАКР
• МЕЂУНАРОДНИ ОДГОВОР
• БУТЦХЕР БОСНИА

У априлу 1992. влада југословенске републике Босне и Херцеговине прогласила је независност од Југославије. Током наредних неколико година, снаге босанских Срба су, уз подршку југословенске војске у којој доминирају Срби, починиле грозне злочине над бошњачким (босанским муслиманима) и хрватским цивилима, што је резултирало смрћу око 100.000 људи (од којих је 80 процената бошњачких) од 1995.

Слободан Милошевић

Након Другог светског рата, балканске државе Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора, Хрватска, Словенија и Македонија постале су део Савезне народне републике Југославије. Након смрти дугогодишњег југословенског лидера Јосипа Броза Тита 1980., растући национализам међу различитим југословенским републикама претио је да ће раздвојити њихову унију.

Овај процес се интензивирао средином осамдесетих, успоном српског лидера Слободана Милошевића, који је помогао у подстицању незадовољства између Срба у Босни и Хрватској и њихових сусједа из Хрватске, Бошњака и Албаније. 1991, Словенија, Хрватска и Македонија прогласиле су своју независност.

Током рата у Хрватској који је уследио, југословенска војска са доминацијом Срба подржала је тамошње српске сепаратисте у бруталним сукобима с хрватским снагама.

Радован Карадзиц

У Босни и Херцеговини муслимани су представљали највећу јединствену популацију до 1971. године. Више Срба и Хрвата емигрирало је у наредне двије деценије, а по попису 1991. године становништво БиХ од око 4 милиона било је 44 посто Бошњака, 31 одсто Срба и 17 одсто Хрвата.

Избори одржани крајем 1990. резултирали су раздвајањем коалиционе владе између странака које су представљале три националности (отприлике у односу на њихово становништво), а водио их је Бошњак Алија Изетбеговић.

Како су тензије изграђене унутар и изван земље, лидер босанских Срба Радован Караџић и његова Српска демократска странка повукли су се из власти и основали своју „Српску народну скупштину“. 3. марта 1992., након гласања на референдуму (који је Караџићева странка блокирала у у многим областима у којима живе Срби) председник Изетбеговић је прогласио независност Босне.

БОРБА ЗА УПРАВУ У БОСНИ

Далеко од тражења независности за Босну, босански Срби су желели да буду део доминантне српске државе на Балкану, „Велике Србије“, који су српски сепаратисти дуго замислили.

Почетком маја 1992. године, два дана након што су Сједињене Државе и Европска заједница (претеча Европске уније) признале независност Босне, снаге босанских Срба уз подршку Милошевића и југословенске војске под доминацијом Срба покренуле су офанзиву бомбардовањем босанске војске главни град, Сарајево.

Нападали су градове у источној Босни са доминацијом Бошњака, укључујући Зворник, Фочу и Вишеград, присилно протјеривши бошњачке цивиле из регије, у бруталном процесу који је касније идентификован као "етничко чишћење." (Етничко чишћење се разликује од геноцида по томе што је његов примарни циљ је протеривање групе људи из географског подручја, а не стварно физичко уништавање те групе, иако се могу користити исте методе "укључујући убиства, силовања, мучења и присилно расељавање."

Иако су снаге босанских власти покушале да обране територију, понекад уз помоћ хрватске војске, снаге босанских Срба су до краја 1993. имале контролу над готово три четвртине земље, а Караџићева странка је основала властиту Републику Српску у исток. Већина босанских Хрвата напустила је земљу, док је значајно бошњачко становништво остало само у мањим градовима.

Неколико мировних приједлога између хрватско-бошњачке федерације и босанских Срба није успјело када су Срби одбили да се одрекну било које територије. Уједињене нације су одбиле да се интервенишу у сукобу у Босни, али кампања коју је водио Високи комесар за избјеглице пружала је хуманитарну помоћ многим расељеним, неухрањеним и повријеђеним жртвама.

СРЕБРЕНИЦА МАСАКР

До љета 1995. године, три града у источној Босни, Сребреница, Жепа и Горажде, остала су под контролом босанске владе. Тхе У.Н.прогласио је ове енклаве 1993. "сигурним заклонима" које су међународне мировне снаге разоружале и заштитиле.

Међутим, 11. јула 1995. снаге босанских Срба напредовале су према Сребреници, надвладавши батаљон холандских мировних снага стациониран тамо. Српске снаге су након тога раздвојиле цивиле Бошњаке у Сребреници, жене и девојке ставиле у аутобусе и одвеле их на територију под босанском државом.

Неке жене су силоване или сексуално злостављане, док су мушкарци и дечаци који су остали иза њих одмах убијени или превезени на места масовног убијања. Процјене Бошњака које су српске снаге убиле у Сребреници крећу се од око 7.000 до више од 8.000.

Након што су снаге истог месеца босанске Србе заузеле Жепу и експлодирале бомбом на препуном сарајевском тржишту, међународна заједница је почела снажније да реагује на сукоб који је у току и све већи број цивилних случајева смрти.

У августу 1995., након што су Срби одбили да се повинују америчком ултиматуму, Организација Северноатлантског пакта (НАТО) удружила је напоре са босанским и хрватским снагама на три недеље бомбардовања положаја босанских Срба и копнене офанзиве.

С обзиром да су српску економију осакаћене америчким трговинским санкцијама и њеним војним снагама под нападом у Босни након три године рата, Милошевић је пристао да у октобар уђе у преговоре. Мировни преговори Сједињених Држава у Дејтону, Охајо, у новембру 1995. (који укључују Изетбеговића, Милошевића и хрватског председника Фрање Туђмана) резултирали су стварањем федерализоване Босне подељене између хрватско-бошњачке федерације и српске републике.

МЕЂУНАРОДНИ ОДГОВОР

Иако је међународна заједница мало спријечила систематска звјерства над Бошњацима и Хрватима у Босни док су се дешавала, она је активно тражила правду против оних који су их починили.

У мају 1993. Америчко веће безбедности основало је Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) у Хагу, Холандија. То је био први међународни суд након Нирнбершких суђења 1945.-46., И први који је процесуирао геноцид, између осталих ратних злочина.

Радован Караџић и војни заповједник босанских Срба, генерал Ратко Младић, били су међу онима које је МКСЈ оптужио за геноцид и друге злочине против човјечности.

Хашки трибунал би на крају оптужио 161 особу за злочине почињене током сукоба у бившој Југославији. Изнесен пред Трибуналом 2019. године под оптужбом за геноцид, злочине против човечности и ратне злочине, Милошевић је служио као свој адвокат одбране; његово лоше здравље довело је до дугог кашњења суђења све док га нису пронашли мртвог у затворској ћелији 2019. године.

БУТЦХЕР БОСНИА

Међународни суд правде је 2019. године донио пресуду у историјској грађанској парници, коју је Босна подигла против Србије. Иако је суд масакр у Сребреници назвао геноцидом и рекао да је Србија „могла и требала“ да то спречи и казни оне који су га починили, то је престало кратко да проглашава Србију кривом за сам геноцид.

Након суђења које је трајало више од четири године и које је укључивало сведочење готово 600 сведока, Хашки трибунал је пронашао Младића, кога су у новембру 2019. године назвали "месар Босне", кривим за геноцид и друге злочине против човечности, а Трибунал је осудио 74 -годишњи бивши генерал који је живио у затвору. Притежући осуду Караџићеве пресуде за ратни злочин претходне године, Младићева дуготрајна осуда обиљежила је посљедње веће процесуирање Хашког трибунала.