14. августа 1917., када први светски рат улази у своју четврту годину, Кина напушта своју неутралност и објављује рат Немачкој.
Од свог почетка Велики рат никако није био ограничен на европски континент; на далеком истоку две ривалске државе, Јапан и Кина, покушале су да пронађу своју улогу у великом сукобу. Амбициозни Јапан, савезник Велике Британије од 1902. године, није губио вријеме улазећи у тучу, објавивши рат Немачкој 23. августа 1914. године и одмах планирао да зароби Тсингтао, највећу немачку прекоморску морнаричку базу, смештену на полуострву Шантунг у Кини, нападом амфибија. Око 60.000 јапанских трупа, потпомогнуто двама британским батаљонима, након тога прекршило је кинеску неутралност копненим приступом од мора према Тсингтау, заузевши морнаричку базу 7. новембра када се немачки гарнизон предао. Тог јануара је Јапан представио Кину такозваном 21 потражњом, што је укључивало проширење директне јапанске контроле над већим делом Схантунг-а, јужног Манџурије и источне Унутрашње Монголије и заузимање више територије, укључујући острва у Јужном Тихом океану под контролом Немачке.
Унутрашњо подељена Кина, борила се после револуције 1911. и пада моћне династије Манцху следеће године, била је приморана да прихвати све осим најрадикалнијег од 21 захтева; његов нови предсједник Сун Иат-сен, оснивач Куоминтанг (КМТ) или странке националистичког народа, користио је кинески бијес због захтјева да оправда своју тежњу за обнављањем монархије и постављањем себе за цара. Међутим, краљевао је само кратко, пре него што су га опозиције кинеских војних вођа приморале да земљу врати у републички облик власти.
Када је Кина 14. августа 1917. објавила рат Немачкој, њен главни циљ био је да се домогне места за столом послератног преговарања. Прије свега, Кина је настојала да поврати контролу над виталним полуотоком Шантунг и да поново успостави снагу пред Јапаном, својим најважнијим противником и супарником за контролу у региону. На мировној конференцији у Версају након примирја, Јапан и Кина су се жестоко борили да убеде савезнички Врховни савет да су доминирали Сједињене Државе, Француска и Британија у својим захтевима на полуострву Шантунг. Нагодба је на крају постигнута у корист Јапана, који су одустали од свог захтева за клаузулом о расној једнакости у споразуму у замену за контролу над немачким значајним економским поседима у Схантунгу, укључујући железнице, руднике и луку у Тсингтаоу.
Иако је Јапан обећао да ће вратити контролу над Схантунг-ом у Кину, на крају је то учинио у фебруару 1922., Кинези су били дубоко огорчени одлуком савезника да фаворизује Јапан у Версаиллес-у. Огромна демонстрација одржана је на Тргу Тиананмен 4. маја 1919. године, протестујући против мировног уговора, који су кинески делегати у Версају одбили да потпишу. „Када су нас вести о париској мировној конференцији коначно стигле, били смо силно шокирани“, присетио се један кинески студент. „Одмах смо се пробудили због чињенице да су страни народи и даље себични и милитаристички и да су сви велики лажљивци.“ Годину дана након завршетка мировне конференције, радикални кинески националисти формирали су Комунистичку партију Кине, која је под вођством Мао Тсе-а. Тунг и Цхоу Ен-лаи, као и многи други бивши лидери демонстрација против Версајског споразума наставит ће да освоје власт у Кини 1949.
