На данашњи дан 1916. године, Немачка је одговорила на захтев америчког председника Вудроа Вилсона слажући се да ограничи своје подморничко ратовање како би се спречио дипломатски раскид са Сједињеним Државама.
Неограничено подморничко ратовање први пут је уведено у Првом светском рату почетком 1915. године, када је Немачка подручје око Британских острва прогласила ратном зоном, у којој ће немачка морнарица нападнути све трговачке бродове, укључујући и оне из неутралних земаља. Низ немачких напада на трговачке бродове кулминирао је у потонућу британског путничког брода Луситаниа 7. маја 1915. председник Вилсон је извршио притисак на Немце да обуздају своју морнарицу. У страху да ће се супротставити Американцима, немачка влада пристала је да ограничи политику подморнице да прође напред, проузрокујући бес и фрустрацију многих морнаричких вођа, укључујући главног војног команданта, адмирала Алфреда вон Тирпитза, који је поднео оставку у марту 1916.
24. марта 1916. године, убрзо након оставке Тирпитза, немачка подморница напала је француски путнички пароброд Суссек, на Енглеском каналу, мислећи да је то британски брод опремљен за постављање експлозивних мина. Иако брод није потонуо, погинуло је 50 људи, а много је рањено, укључујући неколико Американаца. Председник Вилсон је 19. априла, у обраћању америчком Конгресу, заузео чврст став, рекавши да уколико империјална немачка влада сада одмах не прогласи и изврши напуштање својих садашњих метода ратовања против путничких и теретних бродова која ова Влада може имати није било другог избора него да потпуно прекине дипломатске односе с Владом Немачког царства.
Како би наставио на Вилсоновом говору, амерички амбасадор у Немачкој, Јамес В. Герард, разговарао је директно с Каисер Вилхелмом 1. маја у седишту немачке војске у Цхарлевиллеу у источној Француској. Након што је Герард протестовао против континуираних напада њемачке подморнице на трговачке бродове, каисер је заузврат демантирао да америчка влада поштује савезничку поморску блокаду Њемачке, која је примијењена од краја 1914. Њемачка, међутим, није могла рискирати амерички улазак у рат против њих, и када је Герард позвао казера да пружи гаранције за промену политике подморнице, овај се сложио.
Немачка влада је 6. маја потписала такозвани Суссек залог обећавши да ће зауставити неселективно потапање невојних бродова. Према обећању, трговински бродови би се претраживали и потонули само ако се утврди да носе кријумчарски материјал. Штавише, ниједан брод не би био потопљен пре него што је обезбеђен безбедан пролаз за посаду брода и његове путнике. Герард је био скептичан, пишући у писму америчком Стате Департменту да ће немачки лидери, приморани на јавно мњење, и вон Тирпитз и конзервативне странке, поново започети безобзирно подморничко ратовање, можда на јесен, али у сваком случају око фебруара или Март 1917.
Герардове речи показале су се тачним, јер је 1. фебруара 1917. Немачка најавила наставак неограниченог рата подморнице. Два дана касније Вилсон је најавио прекид дипломатских односа с немачком владом, а 6. априла 1917. Сједињене Државе формално су ушле у Први светски рат на страни Савезника.
