Именујући себе шефом државе, комунистички револуционар Мао Зедонг званично проглашава постојање Народне Републике Кине; Зхоу Енлаи проглашен је премијером. Проглас је био врхунац вишегодишње битке између Мао-ових комунистичких снага и режима националистичког кинеског вође Чијанг-Каи-Шека, који је подржан новцем и оружјем од америчке владе. Губитак комунизма, највеће нације у Азији, нанио је тежак ударац Сједињеним Државама, које су још увек осетиле експлозију нуклеарног уређаја Совјетског Савеза месец дана раније.

Званичници Стејт департмента у администрацији председника Харрија С. Трумана покушали су да припреме америчку јавност за оно најгоре када су у августу 1949. објавили „белу књигу“. Извештај је тврдио да је Цхианг-ов режим био толико корумпиран, неефикасан и непопуларан да ниједна количина САД-а помоћ би га могла спасити. Ипак, комунистичка победа у Кини изазвала је вал критика републиканаца који су оптужили да је Труманова администрација изгубила Кину због грубог руковања ситуацијом. Остали републиканци, посебно сенатор Јосепх МцЦартхи, отишли ​​су даље тврдећи да је Стате Департмент „комунизам“ на комунизам; много несмотреније, МцЦартхи је сугерисао да у одјелу има прокомунистичких симпатизера.

Сједињене Државе задржале су признање од нове комунистичке владе у Кини. Избијање Корејског рата 1950. године, током којих су се комунистичке кинеске и америчке снаге бориле, довело је до још дубљег клина између две нације. У наредним годинама, стална подршка САД-а Чијанг-ове Кине, која је успостављена на острву Тајван, и одбијање да се седи у Народној републици Кини при Уједињеним нацијама онемогућили су дипломатске односе. Председник Ричард Никсон прекинуо је замах својом запањујућом посетом комунистичкој Кини у фебруару 1972. Сједињене Државе су 1979. званично дипломатско признале.