На данашњи дан 1798. године, једно од најозбиљнијих кршења америчког Устава у историји постаје савезни закон када Конгрес донесе Закон о седицији, што угрожава слободу у крхкој новој нацији. Док су се Сједињене Државе бавиле поморским непријатељствима са револуционарном Француском, познатом као квази-рат, Александар Хамилтон и федерални конгресни федералисти искористили су страх од јавности у току времена, саставили и усвојили атеље о странцима и седији, а да се претходно нису консултовали са председником Џоном Адамсом.
Прва три дела имала су за циљ права имиграната. Период боравка потребан пре него што су имигранти могли да поднесу захтев за држављанство продужен је са пет на 14 година, а председник је добио моћ да притвара и депортује оне које сматра непријатељима. Председник Адамс никада није искористио своју новонасталу способност ускраћивања права имигрантима. Међутим, четврти акт, Закон о седицији, примењен је у пракси и постао је црни траг угледа нације. У директном кршењу гаранције Устава о слободи говора, Закон о седији дозволио је кривично гоњење појединаца који су изразили или објавили оно што влада сматра злонамерним примедбама према председнику или влади Сједињених Држава. Четрнаест републиканаца, углавном новинара, је прогоњено, а неки и затворени.
Насупрот актима о странцима и седији, Тхомас Јефферсон и Јамес Мадисон саставили су Виргиниа и Кентуцки Ресолвес, проглашавајући дјела кршењем Прве и Десете измјене и допуне. Председник Адамс, запрепаштен тим где су Хамилтон и конгресни федералисти водили земљу под кринком ратне кризе, покушао је да оконча непријављени рат са Француском, да подвуче напоре. Пријетио је да ће поднијети оставку на мјесто предсједника и оставиће федералисте заједно с републиканским потпредсједником Тхомасом Јефферсоном ако они не буду послушали његов позив на мир. Адамс је успео да сруши шеме Хамилтона и федералиста, али је окончао сваку наду у свој реизбор у свом процесу.
