Седмог јануара 1999. године у Сенату започиње суђење против имитације председника Билла Цлинтона, формално оптуженог за лагање под заклетвом и ометање правде. Према упуству члана 1 америчког устава, главни судија Врховног суда Виллиам Рехнкуист заклетва је била председавајућа, а сенатори су положени као поротници. Конгрес је покушао сменити председника само једном другом приликом: суђење против империјата против председника Ендруа Џонсона из 1868. године, које је изазвало гнев Републиканске странке након што је предложио конзервативни план обнове.
У новембру 1995. године, Цлинтон је започела аферу са Моником Левински, 21-годишњом неплаћеном приправницом. Током годину и по дана, председник и Левински имали су готово десетак сексуалних сусрета у Белој кући. У априлу 1996. Левински је пребачен у Пентагон. Тог љета она се прво повјерила сурадници Пентагона Линди Трипп о свом сексуалном односу с предсједником. 1997. године, када је веза окончана, Трипп је потајно почела да снима разговоре са Левинскиом у којима је изнела детаље о афери.
У децембру су Левинског позвали адвокати за Паула Јонес, која је тужила председника због оптужби за сексуално узнемиравање. У јануару 1998. године, наводно по препоруци председника, Левински је поднео изјаву у којој је негирао да је икада имао сексуални однос са њим. Пет дана касније Трипп је контактирао канцеларију независног адвоката Вхитеватер-а Кена Старра како би разговарао о Левинскију и снимцима које је снимила из њихових разговора. Трипп, спојен са агентима ФБИ-а који раде са Старром, поново се састао са Левинским, а 16. јануара Левинског су агенти ФБИ-а и амерички адвокати одвели у хотелску собу где су је испитивали и добили имунитет ако сарађује са тужилаштвом. Неколико дана касније прича се прекинула, а Цлинтон је јавно негирала наводе рекавши: „Нисам имала сексуалне односе са том женом, госпођо Левински.“
Крајем јула адвокати за Левински и Старр склопили су споразум о пуном имунитету који је обухватао и Левински и њене родитеље, а сви су Старр претили кривичним гоњењем. 6. августа Левински се појавио пред великом поротом да започне своје сведочење, а 17. августа председник Клинтон је сведочио. Супротно свом сведочењу у случају сексуалног узнемиравања Паула Јонеса, председник Клинтон је тужиоцима из канцеларије независног адвоката признао да је имао ванбрачну аферу са госпођом Левински.
У четири сата сведочења са затвореним вратима, вођеним у соби са картама Беле куће, Клинтон је уживо путем телевизије разговарала са великим поротом у оближњем савезном суду. Био је први седни председник који је икада сведочио пред великом поротом која је истраживала његово понашање. Те вечери, председник Клинтон дао је и четвероминутно телевизијско обраћање нацији у којој је признао да има непримерене односе са Левинским. У кратком говору, који је изделан са легализмима, реч "секс" никада није изговорена, а реч "жаљење" коришћена је само у односу на његово признање да је завео јавност и породицу.
Мање од месец дана касније, 9. септембра, Кеннетх Старр је Представничком дому поднио свој извјештај и 18 кутија пратећих докумената. Објављен за јавност два дана касније, извештај Старр изнео је случај импирања Клинтонове по 11 основа, укључујући лаж, ометање правде, лажно представљање сведока и злоупотребу овлашћења, као и експлицитне детаље о сексуалном односу између председника и Госпођо Левински
Дом је 8. октобра одобрио опсежну истрагу о намећу, а 11. децембра, Одбор за правосуђе Дома одобрио је три члана импехтивације. 19. децембра, након скоро 14 сати расправе, Парламент је одобрио два члана закона о оптуживању, оптужујући председника Клинтона да лаже под заклетвом савезном великом пороту и омета правду.
Клинтон, други председник у америчкој историји коме је сметао, обећао је да ће завршити свој мандат. Дана 7. јануара 1999. године почело је суђење за императив. Пет недеља касније, 12. фебруара, Сенат је гласао о томе да ли ће сменити Клинтона са положаја. Клинтонова је ослобођена због оба закона о прекршају. Тужилаштву је била потребна двотрећинска већина да би се осудио, али није успео да постигне ни голу већину. Одбацујући прву оптужбу за лаж, 45 демократа и 10 републиканаца изгласали су „нису криви“, а под оптужбом за опструкцију правде, Сенат је подељен 50-50. Након завршетка суђења, председник Клинтон рекао је да му је „дубоко жао“ због терета који је наложио Конгресу и америчком народу.
