У раним сатима 4. октобра 1918. немачки канцелар Мак вон Баден, кога је Каисер Вилхелм ИИ именовао само три дана раније, телеграфисао је администрацију председника Воодрова Вилсона у Васхингтону, ДЦ, тражећи примирје између Немачке и савезничких сила у Први светски рат.
Крајем септембра 1918. Савезници су извршили огроман препород на Западном фронту, преокренувши добитке масовне офанзиве претходног пролећа и гурнувши немачку војску у источној Француској и западној Белгији назад до последње линије одбране, тзв. звана Хинденбург линија. Запрепашћен и очајан, немачки генерал Ерицх Лудендорфф, главни архитекта те последње пролећне офанзиве, преокренуо је свој претходни оптимизам у вези са немачком војном ситуацијом и затражио на састанку вијећа о круни 29. септембра да Њемачка тражи тренутно примирје на основу увјета које је имао предсједник Вилсон изложено у својој чувеној адреси Четрнаест тачака у јануару 1918. Осећајући да је војска вођство потпуно узурпирала владу, канцелар Георг вон Хертлинг је одмах поднео оставку; Касније је Каисер Вилхелм на ту функцију именовао свог другог рођака, принца Мака вон Баден-а.
Чим је вон Баден стигао у Берлин да преузме дужност 1. октобра, јасно је рекао да нема намеру да призна пораз све док Немачка не поврати бар мало тла на бојном пољу; на тај се начин надао да ће задржати неке преговарачке овласти са савезницима. 3. октобра, међутим, Паул вон Хинденбург, шеф штаба немачке војске и шеф Треће врховне команде, немачко војно руководство, били су познати савети Лудендорффа, наводећи да „немачка војска још увек чврсто стоји и брани се од свих напада. Ситуација, међутим, свакодневно постаје све критичнија и може присилити Високу команду на доношење важних одлука. У овим околностима, неопходно је зауставити борбе како би се поштедело немачког народа и њихових савезника непотребне жртве. Сваки дан кашњења кошта њихове хиљаде храбрих војника. "
Вон Баден се није сложио са Хинденбургом, рекавши му да прерано примирје може значити да ће Немачка изгубити драгоцену територију у Алзас-Лорени и Источној Прусији, што се подразумевало под условима Четрнаест тачака, упркос Вилсон-овој израженој жељи за "миром без победе" . ”Одлучујући да тражи свој пут осим Врховне команде, фон Баден је у свој кабинет довео два социјалистичка члана немачког Реицхстага; И они су, оцењујући растући антиратни осећај на домаћем фронту и у влади, саветовали канцеларку да тражи примирје. 4. октобра, слушајући њихов савет, фон Баден је телефирисао свој захтев Васхингтону.
Вилсонов одговор је у биљешкама од 14. и 23. октобра јасно ставио до знања да ће се Савезници бавити само демократском Њемачком, а не царском државом с ефективном војном диктатуром којом предсједава Врховна команда. Ни Вилсон, ни његови још мање помирљиви колеге из Британије и Француске нису веровали декларацији Вадена Бадена од 5. октобра да подузима кораке ка Немачкој ка парламентарној демократији. Након што је стигла друга Вилсонова порука, Лудендорффова одлука се вратила и он је најавио да је треба одбити и да се рат настави у пуној снази. Након што је мир био тако осјетљиво близак, показало се да је још теже за Нијемце на бојном пољу, као и на домаћем фронту, наставити. У року од месец дана, Лудендорфф је поднео оставку, јер се немачки положај још више погоршао и утврђено је да се рат не може наставити. 7. новембра Хинденбург је контактирао савезничког врховног команданта, Фердинанда Фоцха, како би отворио преговоре о примирју; четири дана касније, завршио се И светски рат.
