Точно у подне на овај дан америчке и канадске пруге почињу да користе четири континенталне временске зоне да би окончале пометњу са хиљадама локалних времена. Храбар потез је био симбол моћи коју железничке компаније деле.
Потреба за континенталним временским зонама произашла је директно из проблема премештања путника и терета преко хиљаду километара железничке линије која је покривала Северну Америку до 1880-их. Пошто су људска бића први пут почела да прате време, они су сатове поставили локалном кретању сунца. Још од 1880-их, већина градова у САД-у имала је своје локално време, углавном засновано на „високом подне“, односно времену када је сунце било на највишој тачки на небу.Како су железнице почеле да скраћују време путовања између градова са дана или месеци на само неколико сати, ово локално време постало је ноћна мора заказивања. Возни редови железница у већим градовима наводе десетине различитих времена доласка и одласка за исти воз, а сваки је повезан с другом локалном временском зоном.
Ефикасан железнички превоз захтевао је уједначенији систем чувања времена. Уместо да се окрену савезним владама Сједињених Држава и Канаде да створе северноамерички систем временских зона, моћне железничке компаније су преузеле на себе да створе нови систем временских кодова. Компаније су се сложиле да континент подијеле у четири временске зоне; усвојене линије за разграничавање биле су врло блиске онима које и данас користимо.
Већина Американаца и Канађана брзо су прихватили своје нове временске зоне јер су железнице често биле њихова животна веза и главна веза са остатком света. Међутим, тек 1918. Конгрес је службено усвојио временске зоне пруге и ставио их под надзор Међудржавне трговинске комисије.
